ЉУБИЊЕ – Страхиња Живак (рођен 1932. у Брђанима код Коњица) парадигма је српског страдања у посљедњем рату – суштина је оног што је речено на промоцији књиге мр Душана Зуровца „Књиге о Страхињи“ у Народној библиотеци „Др Љубо Михић“ у Љубињу. И аутор ове књиге и њен, условно речено јунак, страдалници су логора и затвора, па је ово још једна од оних такозваних српских „црних књига“, које се не читају лако, али које треба прочитати и памтити као  јетку опомену српском роду шта му се све може догодити у ратним и кризним временима на вјечито турбулентном Балкану.

У рату (1991 -1995) Страхиња је остао без потомства. Муслимани и Хрвати заробили су и ликвидирали његове синове Слободана и Велимира, Страхињу су из болнице у Сарајеву одвели у логор и звјерски мучили, а мајка му – Босиљка – подлегла је од посљедица породичне зле судбине. (Ту судбину ће на љубињској промоцији сам Страхиња сажети у неколико наоко једноставних, а потресних реченица, са закључком да му је у дугом породичном мушком низу од Првог свјетског рата до сада само један стриц умро природном смрћу! Остали су били – жртве ратова).

О Зуровчевој књизи на промоцији, у суботу увече, Народној библиотеци, осим аутора,  говорили су др Симо Бозало, књижевници Недељко Бабић и Недељко Жугић. Овом приликом, такође по неколико прикладних реченица они су изрекли и о књизи поезије „Јаук – између понора и неба“ Страхиње Живака, једине поетске збирке овог аутора, који је након трагедије која му се догодила,  написао књиге „Живим да свједочим“, „Логор Челебићи 92 -95″ ,“Сведок – Све – док“, „Опомене и опоруке“, „Запамћења“, „Све на чистину“…

Иѕвор: Моја Херцеговина